Bitka na Sutjesci

Bitka na Sutjesci
Segment Drugog svijetskog rata i Operacije Schwarz
Druga proleterska divizija u proboju kroz Zelengoru, tokom bitke na Sutjesci juna 1943.
Datum 15. maj-16. jun 1943. Lokacija šira oblast Sutjeske i Durmitora (Hercegovina, Crna Gora, Sandžak) Ishod partizanska glavnina probila obruč Teritorijalne promjene partizani prešli u istočnu Bosnu i zapadnu Srbiju
Sukobljene strane
Treći Reich  Italija  NDH Bugarska Četnici[1]	Partizani
Komandanti i vođe
Alexander Löhr Rudolf Lüters Walter Stettner	Josip Broz Tito Sava Kovačević † Koča Popović Peko Dapčević
Snage
127,000 vojnika[2] 300+ zrakoplova	oko 16.000 boraca i oko 3.500 ranjenika i bolesnika[2]
Žrtve i gubici
oko 5.300 izbačenih iz stroja (2.768 Nemaca[3], 411 vojnika NDH[3], preko 2.000 Italijana)	7.543[4]
Nijemci su ubili i oko hiljadu i po civila, seljaka.[5]

Bitka na Sutjesci juna 1943. godine je bila odlučujuća bitka pete neprijateljske ofenzive kojom su jugoslovenski partizani izvršili proboj iz osovinskog obruča, rasturivši njemačke snage u blizini rijeke Sutjeske u jugoistočnoj Bosni.

Nemačke snage su uspele da opkole Glavnu operativnu grupu NOVJ na teškom planinskom području Durmitora i nametnu im dugotrajne iscrpljujuće borbe, suprotne taktici partizanskog ratovanja i, s obzirom na odnos snaga, krajnje nepovoljne po NOVJ. Partizani su se našli zatvoreni na malom prostoru neprekidno tučeni artiljerijskim i vazduhoplovnim snagama, trpeći ogromne gubitke, bez izvora hrane. Do 31. maja je sedam brigada prikupljeno na prostoru između Pive i Sutjeske. 5. i 7. juna, prvi pokušaji da se front neprijatelja probije u donjem toku Sutjeske, nisu uspeli. Proboj preko nabujale Sutjeske, u njenom srednjem toku, kod Tjentišta, izvršila je 1. proleterska divizija.^[6]

10. juna, u ranim jutarnjim satima, Prva proleterska divizija je razbila nemačke položaje i probila obruč. Ovaj uspeh bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini osujećen je nemački plan okruženja i uništenja glavne operativne grupe, i stvoreni su uslovi za izvlačenje ostalih partizanskih snaga.^[7] Naredne noći iz obruča je izašao i Vrhovni štab sa 2. proleterskom divizijom. Odsečena 3. divizija je zajedno s ranjenicima desetkovana u proboju preko Sutjeske 13. juna.^[6]

Delovi bolnice koji su ostali poubijani su bez milosti, ranjenici i liječničko osoblje. Težak ratni zločin predstavlja masovno ubijanje oko 1200 partizanskih ranjenika na Sujesci.^[5] Ukupno je stradalo oko 7,500 partizana, više od trećine koji su ušli u borbe. Gotovo polovinu poginulih partizana na Sutjesci čine Dalmatinci.^[8] Među palim borcima je bilo 597 partizanki, što je "nezabilježeni primjer gubitaka žena-boraca u istoriji ratovanja".^[9] I pored gladi, teških gubitaka, krajnjih fizičkih napora i neprekidnih borbi snage NOVJ zadržale su visok moral i borbenost, što im je priznao i neprijatelj.^[10] Njemački glavnokomandujući general Rudolf Lüters je u svom izvješću opisao partizane kao "dobro organizirane, vješto vođene i s borbenim moralom koji izaziva čuđenje".

Operacija Schwarz je završena 15. juna 1943. godine probojem glavnine snaga NOVJ u istočnu Bosnu. Odmah po proboju iz obruča NOVJ je prešla u protuofenzivu, čisteći osovinske utvrde u Vlasenici, Srebrenici, Olovu, Kladnju i Zvorniku tokom slijedećih 20 dana.

Glavni članci: Prodor NOVJ u Crnu Goru (1943) i Operacija Schwarz

Operacija Schwarz, poznata kao peta neprijateljska ofenziva, je bila velika osovinska operacija sa ciljem razoružanja četnika i uništenja jugoslavenskih partizana na teritoriji okupirane Jugoslavije, tokom svibnja i lipnja 1943. godine. Nijemci su imali za cilj razbiti grupe otpora i čvrsto posesti jadransko zaleđe, usled nastupanja Saveznika u Sredozemlju. Nemački vođa Adolf Hitler lično je suspendovao važenje ratnog prava tokom ove operacije:

Jedinice su dužne i ovlaštene da u ovoj borbi, bez ograničenja, takođe prema ženama i prema djeci, upotrijebe svako sredstvo samo ako ono vodi uspjehu... Nijedan Nijemac koji se bori protiv bandi ne smije zbog držanja u borbi protiv bandi i njihovih pristalica da bude pozvan na disciplinsku ili vojno-sudsku odgovornost.^[11]

– Hitlerovo naređenje pred "Operaciju Schwarz"

Nemci su pripremali ofanzivu u najvećoj tajnosti, pa ni italijanske jedinice nisu bile obaveštene o njenom početku.^[12] U to vreme, glavnina snaga NOVJ je oslobađala Crnu Goru. Ne sluteći nemačku ofanzivu većih razmera, Vrhovni štab NOVJ je 14. maja naredio 2. proleterskoj diviziji da oslobodi Kolašin, a 1. proleterskoj da zauzme Ribarevine i preseče komunikacije Bijelo Polje — Berane. Obe divizije su 15. maja krenule da izvrše naređenja. Međutim, nemački komandant za Jugoistok izdao je zapovest za koncentrični napad 15. maja protiv svih oružanih jedinica na ovom prostoru. Istog dana, na istom mestu, u isto vreme, obe strane su počele da ostvaruju svoje zamisli. Rano 15. maja 1943. godine sudarile su se 1. brdska nemačka divizija i jedinice 1. i 2. proleterske divizije — počela je bitka na Sutjesci.^[13]

Sile Osovine su pod Njemačkim zapovjedništvom okupile oko 120,000 vojnika i oklopnih vozila, uključujući Njemačke, Talijanske, NDH i Bugarske, te preko 300 zrakoplova. U operaciji su učestvovale sledeće osovinske jedinice:^[14]

• Četiri nemačke divizije
  • 369. legionarska divizija
  • 118. lovačka divizija
  • 7. SS divizija Prinz Eugen
  • 1. brdska divizija
    • pomognuta crnogorskim četnicima^[1]
• Tri italijanske divizije
  • 1. alpska divizija Taurinense
  • 19. pešadijska divizija Venecija
  • 23. pešadijska divizija Ferrara
• Bugarsko-nemačka divizijska borbena grupa, čiju su glavninu činili bugarski 61. i 63. puk
• Domobranska 4. lovačka brigada
• Nemački puk "Brandenburg" za specijalnu upotrebu
• Nemački motorizovani pionirski bataljon

Pored direktno angažovanih snaga, dve nemačke divizije (117. i 373.) bile su stacionirane u rejonu Sarajeva i dolini reke Neretve, dok su četiri italijanske divizije ("Emilija", "Peruđa", "Murđe" i "Marke") bile u primorskom pojasu od Boke do Neretve.

Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je ukupno imala oko 19.000 boraca u bici na Sutjesci,^[14] u sledećem formacijskom sastavu:

• 1. proleterska divizija
  • 1. proleterska brigada
  • 3. krajiška brigada
  • 6. istočnobosanska brigada
  • 7. krajiška brigada (kasnije tokom bitke u sastavu 2. divizije)
• 2. proleterska divizija
  • 2. proleterska brigada
  • 4. proleterska crnogorska brigada
  • 2. dalmatinska brigada
  • 1. majevička brigada
• 3. udarna divizija
  • 1. dalmatinska brigada
  • 5. proleterska crnogorska brigada
  • 3. proleterska sandžačka brigada
  • 10. hercegovačka brigada
• 7. banijska divizija
  • 8. banijska brigada
  • 3. dalmatinska brigada (početkom bitke bila u sastavu 1. divizije)

Odnos snaga bio je oko 117.000 neprijateljskih vojnika naspram 19.000 boraca Narodnooslobodilačke vojske.^[14] Samo 7. SS divizija Prinz Eugen bila je brojnija od čitave Glavne operativne grupe NOVJ.^[12] Pored toga, sukobljene nemačke i partizanske snage su u svakom pogledu bile neravnopravne:

Trupe se hrane svježim mesom, kobasicama, ranim povrćem i redovno dobijaju specijalno sledovanje čokolade, sušeno voće, omot koncentrata šećera i vitamina...^[11]

– Iz izvještaja intendanta njemačke 369. divizije, tokom "Operacije Schwarz"

Naš jelovnik na Košuru bio je raznovrstan: puževi, bukova kora, bukovo lišće, trava kiselica...^[11]

– Iz sjećanja Mare Kusturić, učesnice Bitke na Sutjesci

Operativna glavnina NOVJ sa sobom je imala i centralnu bolnicu sa oko 3000 ranjenika, od kojih su 1000 bili tifusari.

Na mestima Tjentište, Ljubin Grob, Vučevo, Bare, Ličke Kolibe, Košuta, Popov Most, Milinklade, Suha, Vrbnica, Maglić i Volujak, koja leže u dolini reke Sutjeske skoro mesec dana su se vodile teške i krvave borbe, pa je bitka zbog ovih mesta koja leže u dolini reke Sutjeske i dobila naziv „Bitka na Sutjesci“.

Glavni članak: Prodor NOVJ u Crnu Goru (1943)

Pošto je otpor Nemcima prilikom masovnog hapšenja četnika 14. maja izostao, prve borbe su počele u zoru 15. maja, protiv partizana na severu Crne Gore. Napad 1. brdske divizije usledio je u trenutku kad je Vrhovni štab planirao zauzimanje Mojkovca i Kolašina, prema kojima su se već prikupljale jedinice 1. i 2. proleterske divizije.^[12] Posle oštrih borbi u rejonu Mojkovca, jake nemačke snage potisle su delove 1. proleterske divizije. Vrhovni štab je ocenio napad 1. brigade 1. brdske divizije prema Šahovićima kao jači ispad, pa je 16. maja naredio 1. proleterskoj diviziji da odbaci nemačke snage ka Limu i povrati položaje.^[12] Kontranapad NOVJ je trebalo da počne 17. maja u zoru, ali u međuvremenu je stiglo pojačanje 1. brdske divizije, i potislo partizane.^[12] Po vatri, upornosti neprijatelja, sadejstvu pešadije, artiljerije, tenkova i avijacije, komandant 1. proleterske divizije Koča Popović je procenio da to nije samo ispad ili »kršenje sporazuma« sa Nemcima, već dobro pripremljena ofanziva.^[13]

Operacija "Švarc": vreme oblačno, kišovito. Jake komunističke snage pružaju žilav otpor pred 1. brdskoj diviziji.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 18. maja 1943.

18. maja, u dolini reke Platnice, 4. proleterska brigada okružila je delove motorizovanog odreda "Daumiler" (nemačke 1. brdske divizije). Međutim, jače nemačke snage iz pravca sela Lipova i Kolašina napale su s leđa i, nakon oštrih borbi, deblokirale okružene delove.^[16] Na osnovu neprekidnog nemačkog pritiska na svim pravcima, Vrhovni štab je 18. maja došao do uverenja da je otpočela ofanziva širih razmera, i da je okruženje Glavne operativne grupe na podrčju Crne Gore u toku.^[12]

20. maja 1943. Vrhovni štab NOVJ doneo odluku da se težište operacija iz doline reka Pive, Tare i Lima prenese na severozapad i da se 1. proleterska divizija NOVJ prebaci prema Foči; da 7. divizija na levoj obali Ćehotine onemogući prodor neprijatelja; da 3. udarna divizija zatvori pravce Gacko - Pivska župa i Nikšić-Šavnik; da 2. proleterska divizija brani srednji tok Tare. Ovim pregrupisavanjem snaga izražena je namera štaba o proboju u istočnu Bosnu.^[17]

Prema belešci 1. brdske divizije od 21. maja 1943, Nemci su partizane iz rejona Kolašina uspeli da potisnu isključivo uz pomoć četnika:

Na sektoru 98. brdskog lovačkog puka bile su angažovane u planini jake četničke jedinice. One su izdržale jak udar komunista na Kolašin i povukle su se prema istoku pod borbom, usled nadmoćnog pritiska. One su bile prihvaćene od nemačkih četa koje su od Kolašina prodrle u planinu, te su silom prilika, zbog vrlo napregnute situacije i zbog nedostatka naših snaga, bile angažovane kao osiguravajući zastor i u međuprostoru nemačkih jedinica.

Bilo je to rešenje koje je nametnula nužda i samo takvom rešenju možemo zahvaliti što smo uspeli da u teškim borbama zauzmemo i očistimo visove zapadno od Kolašina, visove na kojima se nalazilo 2000—3000 komunista (naše snage su iznosile prvo samo 2, a kasnije 3 lovačke čete).^[1]

22. maja italijanski duče Benito Musolini naredio guverneru Crne Gore Pirciju Biroliju da italijanske divizije uzmu učešća u nemačkoj operaciji Švarc.^[18] Nakon što su italijanske jedinice nakon 10-ak dana ušle u Šavnik, su su pronašle svoja 3 tenka koji su im partizani oduzeli u borbama 2. maja.^[19][20]

Operacija "Švarc": Jake komunističke snage (14 km jugoistočno od Foče) prisilile 4. hrvatsku brigadu da se povuče.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 22. maja 1943.

Nemci su pridavali veliki značaj borbama na pravcu Foča — Čelebić, te su tamo preneli težište dejstva 118. lovačke divizije. 23. maja, Vrhovni komandant je naredio Stabu 1. proleterske divizije da primi komandu nad svim jedinicama fočanskog sektora i energično napadne neprijateljske snage na frontu. 24. maja pre podne, Nemci su odbačeni na Trovrh i Crni Vrh, gde su uz pomoć jake artiljerije i avijacije uspeli da se održe, i odbiju četiri uzastopna partizanska napada.

Jaki neprijateljski napadi nedaleko od Foče (verovatno 4 komunističke brigade), očevidno, kako bi probili odbranu 118. divizije. Iz Sarajeva nam stiglo pojačanje.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 24. maja 1943.

25. maja ujutru, 1. proleterska divizija je ponovo napala, uporno pokušavajući proboj nemačke odbrane na Trovrhu i Crnom Vrhu, u pravcu Foče. I ovaj partizanski napad je odbijen posle uvođenja u borbu pojačanja 118. divizije i snažnog dejstva artiljerije i avijacije.^[12]

I dalje traje neprijateljski pritisak na Foču i to verovatno sa 6 brigada i sa ukupno 6000.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 25. maja 1943.

U međuvremenu, Nemci su odbacili partizanske snage na drugom delu fronta. 25. maja 369. legionarska divizija je krenula prema obroncima Ljubišnje, zauzela Popov Do (10 km od Čelebića) i ugrozila desni bok i pozadinu 1. proleterske divizije. Štab 1. proleterske divizije je oko podne obustavio napad i naredio povlačenje ka Ljubišnji. Time je pokušaj proboja preko Drine propao.^[12]

Međutim, NOVJ je i dalje držala prelaze na Tari, omogućivši uredno povlačenje snaga iz Sandžaka.

22. maja, upućena su 2. bataljona 2. proleterske brigade na Vučevo, da uspostave »mostobran za slučaj potrebe« za povlačenje iz Sandžaka preko Sutjeske. Nakon neuspeha proboja kod Foče, reka Sutjeska je u tom trenutku bila najslabiji deo nemačkog fronta, posednuta samo na dva mesta u dužini od preko 30 km.^[12]

26. maja Vrhovni štab je rešio da proboj izvrši preko Vučeva i naredio 1. proleterskoj diviziji da zadrži neprijateljske snage kod Zlatnog Bora i da »po svaku cenu« osigura prelaz preko Tare kod brane Uzlup, koji je »od životne važnosti.«^[12] 27. maja je naređeno komandantu 1. proleterske divizije da snage prebaci na Pivsku planinu i do sutra preko Vučeva uputi 6. istočnobosansku brigadu u pomoć 2. proleterskoj brigadi. Kao dominirajuća tačka trebalo je posesti brdo Vučevo, napraviti koridor za prolaz preko Sutjeske, pravcem Zelengore i dalje u Bosnu. I Nemačka komanda je predvidela takvu mogućnost, pa je poslala prethodnicu da zauzme Vučevo.

27. maja, delovi 2. proleterske odbili su nemački napad i sprečili delove grupe »Anaker« da se probije ka Tjentištu.^[12] 29. maja, borbena grupa "Anaker" je napala i potisla Majevičku brigadu i 2. bataljon 2. proleterske brigade. Kada su stigli 6. istočnobosanska brigada i dva bataljona 1. proleterske brigade, partizani su borbom prsa u prsa uspeli da zbace Nemce i zagospodare ovom dominirajućom tačkom. Time je sprečen pokušaj zatvaranja prelaza preko Pive.^[21] Nakon toga, delovi 2. proleterske brigade držali su mostobran Vučevo sve do 5. juna, kada su na njega počele pristizati ostale snage Glavne operativne grupe.^[18]

Bili smo na domaku Vučeva kad mi je ponestalo snage da nastavim pokret u koloni. Telo je gorelo, noge su se zaplitale i tamo gde nije bilo šiblja ni kamenja na stazi po kojoj smo se kretali. Ko zna kakve su mi se sve slike smenjivale pred očima, kakve želje navirale. Nisam gubio svest, ali često nisam ni bio svestan onog što činim, ni onog šta se oko mene dešava.

Osećanje da sam dospeo u Centralnu bolnicu bilo je teško. Tu dolaze teški ranjenici, tifusari i oni iznureni bolesnici koji otežavaju pokret brigade. I, eto, tu je i mene donela bolest, teška i opaka, koje sam se iznad svega plašio. Doneo me je tifus u vreme kad nije bilo baš nikakvih uslova za bolovanje.^[22]

– Gojko Knežević iz 3. krajiške brigade

Od 27. maja, 3. udarnu diviziju u zaštitnici su napadale jače nemačke snage, uključujući i pojačanja iz Podgorice. U toku dana je 7. SS divizija je desnim krilom napala 5. crnogorsku brigadu i zauzela Lukovo i Brestovački Vrh, a levim krilom, zajedno sa delovima grupe »Anaker«, potisnula 10. hercegovačku i 7. krajišku brigadu na desnu obalu Pive. Zatim je grupa »Anaker« produžila nastupanje ka Mratinju, najvažnijem prelazu na Pivi.^[12]

28. maja Vrhovni štab je naredio 3. udarnoj diviziji da po svaku cenu drži položaje kod Mratinja, a 7. banijskoj diviziji da drži položaje na Đurđevića Tari, radi evakuacije iz Sandžaka. Ujutro 30. maja, usiljenim maršem i u poslednjem trenutku, na prelaz je stigao jedan bataljon 7. krajiške brigade i posle žešćih borbi odbacio Nemce. U toku noći 30/31. maja ka Mratinju su pristigle sve snage 7. krajiške brigade, a 31. maja i 1. juna i 10. hercegovačka i 4. proleterska brigada, čime je obezbeđen prelaz.^[12]

30. maja nemačko-bugarska borbena grupa "Ludviger", izbila je na reku Taru. Povukavši se, 3. proleterska sandžačka brigada organizovala je odbranu kod Žabljaka, kako bi obezbedila povlačenje Glavne operativne grupe.^[18] U međuvremenu je 7. SS divizija slomila ogorčen otpor 5. crnogorske brigade na prilazima Šavniku, i sutradan ušla u mesto, pripremajući se za napad ka Žabljaku. Dotle je italijanska divizija »Ferara« nastupala od Nikšića ka liniji Šavnik — Bare.^[12]

31. maja nemačke i italijanske divizije (1. brdska, 7. SS, »Venecija« i »Ferara«) su uspostavile dodir i zatvorile obruč oko Glavne operativne grupe, osim na delu Sutjeske od Tjentišta do Suhe. Preko Pive je do tada uspelo da se prebaci sedam brigada, a još tri su bile na maršu ka Vučevu.^[12] Prikupljanje jačih snaga NOVJ u međurečju Tare i Pive i držanje Vučeva, otkrilo je Nemcima da se težište operacije sa Durmitora prenosi u dolinu Sutjeske. Zato su prebacili još dve divizije radi zaposedanja njene obale.^[12]

31. maja uveče Vrhovni štab je rešio da proširi brešu na Sutjesci i uspostavi mostobrane. 1. juna deo 6. istočnobosanske brigade je uspeo da pređe Sutjesku, ali je dejstvom 118. divizije odbačen nazad, nakon čega je 1. proleterska brigada upućena u pomoć. Međutim, 7. SS divizija je 2. juna preduzela napad između Pive i Sutjeske, i prinudila partizanske snage na odbranu.^[12]

2. juna na Vučevo je stigla 3. dalmatinska brigada i preuzela položaje od 6. istočnobosanske brigade, koja je upućena k Tjentištu da pojača snage za proboj.^[18]

3. juna Vrhovni komandant Tito je sa Štabom prešao Pivu kod Mratinca, i zajedno sa centralnom bolnicom našao se u obruču u dolini Sutjeske.

U neprekidnim dvadesetodnevnim borbama i marševima, tučene nemačkom avijacijom, jedinice NOVJ su bile premorene, izgladnele i znatno proređene, što se odrazilo na mogućnost vođenja daljih operacija. Nalazeći se u sve goroj situaciji iz časa u čas, Vrhovni štab NOVJ je 3. juna održao savetovanje u Mratinju, gde je odlučeno da se partizanska vojska podeli na dva dela - oni koji su već prešli Pivu da nastave ka istočnoj Bosni, a oni koji još nisu da se vrate preko rijeke Tare u Sandžak:

• Glavna ili severna grupa, od deset brigada (1. i 2. proleterske divizije), sa Vrhovnim štabom, trebalo je da nastavi proboj preko Sutjeske u istočnu Bosnu;
• Savina ili južna grupa, od šest brigada (3. udarne i 3. banijske divizije), sa tifusarima i ranjenicima, da se probija nazad ka Ljubišnji, Sinjajevini ili Goliji.^[12]

Glavna grupa trebalo je da se probije iz okruženja divergentnim pravcima:

• 1. proleterska divizija pravcem Košur — Vrbnica, s ciljem da po prelasku komunikacije Foča — Kalinovik produži ofanzivna dejstva prema istočnoj Bosni;
• 2. proleterska divizija krenula pravcem Suha — Gornje Bare — Konjske Vode, odakle će se, po proboju neprijateljske odbrane, skrenuti prema Obiju i Umoljanima, a zatim ofanzivno dejstvovati prema srednjoj Bosni.

Nemački general Liters je uvideo da su u međurečju Piva — Sutjeska koncentrisane jače snage NOVJ, koje je Vrhovni štab privukao s namerom da pokuša proboj. Grupisanjem jakih snaga na pravcu proboja i napadom preko Tare, Durmitora i Maglića, Liters je nameravao da "zbije" partizanske snage "na najuži prostor" između Pive i Sutjeske i da ih tu uništi.^[12] Na prostoru oko kanjona Sutjeske i Suhe počele su žestoke borbe za okolne visove, koji su naizmenično padali u ruke i jednih i drugih.

5. juna u zoru, 1. proleterska divizija, uz podršku artiljerije, napala je glavninu nemačke 118. divizije, da bi proširila mostobran na Sutjesci i otvorila povoljniji pravac proboja. Snage 118. lovačke divizije, uz gubitke od nekoliko stotina mrtvih, uspele su da zadrže Košur i ostale utvrđene položaje na levoj obali Sutjeske.^[18] Međutim, 1. proleterska divizija je uspela da zauzme Borovno i Mrkalje na desnoj obali, obezbedivši nešto slabiji pravac proboja. Tokom borbi, kod Popova Mosta je poginuo komandant 1. bataljona Majevičke brigade Milinko Cvitković, a kod Borovna vodnik Fočanske omladinske čete 1. proleterske brigade Šerif Lojo, obojica narodni heroji.^[18]

6. juna uveče 1. proleterska brigada je upućena obilaznim pravcem ka Tjentištu, i potom dalje kroz Zelengoru. Malo kasnije, za njom je upućena 3. krajiška, a zatim i 2. proleterska brigada. 8. juna Prva proleterska divizija je uspešno izbila u rejon Lučkih i Vrbničkih koliba na Zelengori.^[12]

Glavni članak: Bitka na Barama juna 1943.

2. dalmatinska brigada je dobila zadatak da obezbedi levi bok proboja 2. proleterske divizije pravcem Suha — Zelengora, i brani položaj na Barama, kod Volujka, koji je postao poprište krvavih borbi. 5. juna nemačka borbena grupa "Anaker", iz 118. nemačke divizije, pokušala je da levom obalom Sutjeske izbije u rejon Tjentišta. Uz neprekidnu trodnevnu odbranu i gubitke od oko 235 mrtvih i nestalih, 2. dalmatinska brigada održala je svoje položaje u rejonu katuna Bare. Preživeli Dalmatinci tada su poslali čuvenu poruku Vrhovnom štabu:

Nijemci nadiru sve jačim snagama i sve upornije. Mi smo izgubili dvije trećine svoga ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu.^[23]

– Poruka Druge dalmatinske brigade Vrhovnom štabu, koju je potpisao komandant Branko Mirković

8. juna u 13 časova, nadmoćne nemačke snage (specijalni puk "Brandenburg", grupa "Anaker" i delovi 7. SS divizije "Princ Eugen"), pored nadljudskog otpora 2. dalmatinske brigade, zauzeli su Gornje Bare i presekli put za Zelengoru na predviđenom pravcu proboja, a breša na Sutjesci je sužena na svega 4 kilometra.^[12] Tokom borbi na Barama poginuli su, pored mnogih drugih, komandir čete Boško Žunić i politički komesar čete Drago Marković (iz 2. dalmatinske brigade), narodni heroji.^[18]

Kako 2. proleterska divizija nije izvršila proboj predviđenim pravcem Suha — Zelengora, Vrhovni štab NOVJ je sa kolonom 2. proleterske divizije noću 8/9. juna krenuo u pravcu Milinklada, pravcem proboja 1. proleterske divizije.^[12]

Istovremeno, Tito je naredio 2. dalmatinskoj brigadi napuštanje odbrane na Barama, ostavljajući je kao zaštitnicu na novom položaju.^[12]

Naročito teška situacija bila je na sektoru južne grupe, zaglavljene između Pive i Tare, koja niti je mogla da se vrati u Crnu Gori, niti da se probije ka Bosni. Dok partizani izviđaju Taru radi prelaska, Nemci napadaju s jugoistoka, izbijaju pred Žabljak i napreduju sa Talijanima ka Pivi. 5. juna južna grupa obaveštava Vrhovni štab o neuspehu forsiranja Tare i proboja u Sandžak, i predlaže da krenu za njima, preko Pive i Sutjeske. 6. juna 1943. Vrhovni štab naređuje južnoj grupi da se teški ranjenici sklone u rejonu Durmitora i Pivske planine, da jedinice zatečene na levoj obali Pive produže ka Zelengori, a ostale izvrše prodor u Sandžak ili ka Goliji.^[24] Mnogi teški ranjenici ostavljeni pored puta zapomagali su da ih spasu ili ubiju:

Muklo, napregnuto naše nastupanje prekinuo je oslabeli zapomažući glas ranjenika iz žbunja nad putem čim smo zaokrenuli niz Tjentište: ‘Drugovi, pomozite mi! Spasite me, drugovi! Drugovi, ne ostavljajte me!'. Ali niko od nas nije prozborio, ni usporio korak...^[5]

– Milovan Đilas

Već istog dana 7. SS divizija "Princ Eugen" zauzima Mratinje i Maglić, zatvarajući partizanima prelaz preko Pive. U drugom naređenju od 6. juna, Vrhovni štab nalaže južnoj grupi da obustavi pokret preko Pive, da sve jedinice i lakši ranjenici usiljenim maršem izvrše pokret pravcem Vučevo - Dragoš Sedlo - Suha i dalje k Zelengori.^[24] 7. juna 1943. Vrhovni štab naređuje 7. diviziji, koja je prednjačila, da dvema brigadama zatvori pravce koji iz Mratinja ka Vučevu, obezbeđujući povlačenje ranjenika i prihvat Treće divizije.^[24] Međutim, neka od poslatih naređenja Vrhovnog štaba nisu stigla.^[24]

Operacija "Švarc": sve govori, da je neprijatelj pojačao svoje položaje na planini Durmitor. U borbama kod Gackog neprijatelj ima velike gubitke (200 mrtvih). Sopstveni gubici: 10 mrtvih, 50 ranjenih. Uspešno delovanje vazduhoplova po neprijateljskim ciljevima na prostoru Mratinja, Tjentišta i Suha.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 7. juna 1943.

8. juna 1943. Vrhovni štab naređuje 7. diviziji "da jedinice učini lako pokretljivim" i usiljenim maršem izbije na Sutjesku.^[24] 8. juna 3. divizija ponovo pokušava da forsira Taru, kod Uzlupa, ali drugu obalu već drže nemačko-italijanske snage, a nemačka avijacija bombarduje i mitraljira partizane. Nakon novog neuspeha, 3. udarna divizija, veoma proređena i iznurena teškim naporima i glađu, planira prelaz preko Pive i proboj preko Vučeva i Sutjeske za glavnom grupom. Divizija se, sa Centralnom bolnicom, uveče spusta u klisuru Pive i u toku noći otpočinje prebacivanje preko improvizovanog mosta.

Međutim, ni na pravcu ka Sutjesci nisu bolji izgledi za proboj, a mostobran Vučevo više nije u partizanskim rukama.

9. juna oko 9 časova nemačke snage, podržane snažnim dejstvom avijacije, ispoljile su jak pritisak na partizansku kolonu, nastojeći da po svaku cenu onemoguće kretanje jedinica 2. proleterske divizije prema 1. proleterskoj diviziji. Avijacija je neprekidno dejstvovala na uskoj prostoriji Milinklada, Ozren, selo Krekovi, nanoseći 2. proleterskoj diviziji ozbiljne gubitke.^[12]

Tom prilikom su nemački avioni bombardovali Vrhovni štab NOVJ u šumi Milinklade u dolini Hrčavka, i umalo uspjeli likvidirati partizanskog komandanta Tita. On je od eksplozije avionske bombe ranjen u ruku, dok su stradali mnogi njegovi pratioci: britanski kapetan Bil Stjuart, titov lični patilac Đuro Vujović, komandant Četvrte proleterske udarne brigade Vasilije Đurović Vako i još nekoliko partizana.^[25] Titu je verovatno spaslo život što je preko njega skočio njegov vučjak, koji je takođe poginuo:

"Tito, ranjen u rame komadom bombe, ležao je pod telom svog alzaškog psa. I ja sam bio zakačen: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi."^[5]

– Viljem Dikin

Bio je to jedini slučaj u drugom svetskom ratu da je jedan Vrhovni komandant ranjen.^[26] Pukovnik Savo Orović je malo potom svojim fotoaparatom ovekovečio Titovo ranjavanje pored jedne pećine, gde se skrivao Vrhovni štab.

9. juna, 7. banijska divizija, koja je bila deo Južne grupe, sa oko 600 lakih ranjenika Centralne bolnice, između Kazana i sela Tjentišta prelazi reku Sutjesku.^[18] Ova divizija je Sutjesku je prešla u poslednji čas, a napad nemačke borbene grupe „Gertler“ kojim su Nemci potpuno zatvorili obruč, zahvatio je njeno začelje. Nemci su tada zarobili oko 200 ranjenika, članova bolničkog osoblja i obezbeđenja, i gotovo sve ih streljali na licu mesta. O ovom događaju je dao izjavu potporučnik Wildner Reinhold:

"Početkom juna 1943, za vrijeme operacije „Schwarz“, zarobljeno je, kako mi je to pričao potporučnik Wieck, na jednoj livadi između Sutjeske i visa Kikalo, oko 150 partizana. Kod raportiranja potporučnika o zarobljenim partizanima, komandant borbene grupe potpukovnik Tribukeit je rekao: „Ne mogu da vidim ove pse“, te je dao naređenje jednom komandiru čete da zarobljene partizane pobije mitraljezima. Po naređenju potpukovnika Görtler koje mi je prenio kapetan Kelz, ja sam izvršio streljanje nad 13 ljudi i jednom ženom. [...] Zarobljenici nisu pred streljanje izrazili nikakve želje. Bili su potpuno mirni iako su po svemu mogli zaključiti da će biti streljani."^[27]

Dokle glavnina 7. banijske divizije hita od Sutjeske ka Milinkladi, dotle 3. udarna divizija tek izbija na Vučevo, a njene zaštitnice se tek povlače preko reke Pive, gonjene u stopu od okupatora.^[12] Tog i sledećeg dana Nemci i Italijani uspevaju da ubiju više stotina partizana na začelju kolone, gde su bili ranjeni i posustali od gladi i bolesti:

U borbama dana 10-og i 9-og u zoni sjeverno od Maglića i u zoni između Pive i Tare, savezničke trupe su zadale partizanima sljedeće utvrđene gubitke: 548 i 190 zarobljenih. Oslobođena su 3 naša oficira i 8 vojnika koji su bili partizanski zarobljenici.^[19]

– Izvještaj Komande 6. italijanskog armijskog korpusa za 11. juni 1943.

7. banijsku diviziju uskoro prihvataju delovi 4. proleterske i 6. istočnobosanske brigade na Tisovom brdu i Ozrenu i ona se spaja sa glavninom snaga.^[18] Savina 3. divizija ostaje daleko iza.

Komandant 1. divizije Koča Popović je, nakon delimičnog uspeha velikog napada 5/6. juna na Košur, Borovno i Popov Most, već 7. juna sa svoje dve brigade prodro u srce Zelengore. Njegovu ideju energičnog i brzog prodora sa Zelengore na sever Tito nije odobrio. Koča je ostao tu narednih dana, prateći kako se prostor sužava i nemačke kolone napreduju iz svih pravaca. Već 9. juna Koča se sa svoje dve brigade našao pod udarom glavnine 369. pešadijske divizije sa severa (kg Höhne), istoka (kg Wertmüller) i zapada (kg Fischer).

Komandant Koča je došao na smelu ideju da svoju diviziju »provuče« besputicom ispod stena Lastve i Ozrena, prema Krekovima, pored Košura, posednutog jakim snagama 118. nemačke divizije, a onda preko Hrčave na Lučke kolibe. Prolaz je bio rizičan — neprijatelju ispred nosa! ^[28] Bez ičije suglasnosti i odobrenja, po sopstvenom nahođenju, nakon što je manjim grupama ispitao njemačke položaje, komandant Prve proleterske divizije naredio je 9. juna proboj na jedinom mogućem mjestu, Balinovcu.^[5]

9. juna uveče Koča je zaključio da je dalje čekanje pogubno, poslao Titu kurira sa porukom da 1. divizija ujutru kreće u proboj, i preporučuje da ostali krenu za njim. Prema njegovoj zamisli, nemački položaji treba da budu bezobzirno pregaženi, i da se preko njih nastupanje nastavi u najbržem mogućem tempu. Koča se pobrinuo da obrazloženje o presudnom značaju ove borbe dopre do svakog borca i komandira. Pre početka glavnog boja naređeno je da se zakopa teško oružje, spali arhiva i svi konji zakolju za ishranu boraca.

10. juna, uoči očekivanog uništenja partizana, zapovednik nemačkih trupa Rudolf Lüters izdaje naređenje da nijedan čovek obruč na Sutjesci ne sme napustiti živ:

Jak neprijatelj u luku Sutjeska-Piva sabijen u najuži prostor; pouzdano utvrđeno da se među njima nalazi i Tito. Poslednja je faza borbe, došao je čas potpunog uništenja Titove vojske. Važnost naređenja: »Nijedan čovek sposoban za vojnu službu ne sme živ da napusti obruč, a žene pregledati da nisu preobučeni muškarci« mora se ponovo podvući trupama. Tito i pratioci su navodno u nemačkim uniformama. Proveriti vojničke knjižice.^[29][30]

Pred jutro 10. juna, 1. proleterska brigada je izvršila napad kod sela Balinovac i razbila borbenu grupu Höhne iz 369. legionarske divizije na Zelengori.^[12] Uspehu operacije veoma je doprineo komandant brigade Danilo Lekić.^[31]

Dobro pamtim. Danilo Lekić je komandovao: "Prva proleterska - juriš!!" I, verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put,svi... I sve komande četa, i svi štabovi bataljona i štab brigade, i Španac (Danilo Lekic) i Plavi su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolnicari... Sve je izaslo tu, koliko nas je bilo. Mi smo krenuli. I svi smo znali: nema nazad! Mi moramo tamo!^[32]

– Antonije Isaković, jedan od učesnika

Nemački izveštaj konstatuje proboj fronta na jednom mestu:

Operacija "Švarc": neprijatelj dovlači pojačanje sa istoka preko Pive. Nakon teških borbi sa promenljivom srećom neprijatelju je pošlo za rukom, da na jednom mestu probije front kod 369 divizije. Most na Sutjesci je srušen. Neprijatelj ima velike ljudske i materijalne gubitke.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 10. juna 1943.

Komandant 1. proleterske divizije Koča Popović poslao je 10. juna depešu Vrhovnom komandantu Titu:

»Predlažemo da i vi sa ostalim snagama krenete u našem pravcu, samo morate žuriti jer neprijatelj može zaposesti položaje koje smo očistili na prolazu.«^[13]

Ova pobeda je bila prvi tračak nade za izvlačenje partizanskih snaga iz obruča. U trenutku kada je glavnokomandujući general Rudolf Liters zaključio da je "nastupila poslednja faza borbe — čas uništenja Titove armije do poslednjeg čoveka" na Sutjesci i Pivskoj planini, i naredio trupama da "nijedan čovek sposoban za vojsku ne sme živ napustiti opkoljeni prostor", 1. proleterska divizija je preokrenula situaciju u partizansku korist, odbacivši nemačke snage sa Balinovca i Videža ka Jeleču i Konjskim Vodama. Do večeri je izbila u Zagorke, Trebičinu, na Pliješ, Repišta i Vis, pripremajući se za produženje napada ka Jeleču.^[12]

Komandant 1. proleterske divizije je 10. juna popodne radiogramom izvestio Vrhovni štab o proboju nemačke odbrane, i predložio da ostale snage krenu za njima. Istog dana, Vrhovni štab im odgovara da će i ostale snage nastaviti za njima, i naređuje 1. diviziji da preseče komunikaciju Kalinovik - Foča u rejonu Jeleča.^[24]

Glavni članak: Bitka na Ljubinom grobu

Radi bezbednog prolaza, Vrhovni štab 9. juna naređuje da se posednu dominirajuće kote Velika Košuta i Ljubin grob, nazvane "koridori spasa". Košutu preuzima 7. krajiška brigada, dok 4. proleterska crnogorska brigada brani Ljubin Grob. U trenutku poslaska na položaj saznaju za bombardovanje štaba u kojem im je poginuo komandant brigade i ranjen Vrhovni komandant NOVJ.^[33] Nemci čitavog dana besomučno napadaju na Ljubin Grob, ali borci iz 4. proleterske brigade, i pored teških gubitaka, uspevaju sačuvati prolaz.

Sve što je u našoj moći učinit ćemo da zadržimo Nijemce. Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucanj naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera.^[5][23]

– Poslednja poruka 2. čete 3. bataljona 4. crnogorske proleterske brigade Vrhovnom štabu

U borbama za koridore spasa, 3. bataljon 4. proleterske brigade gubi trećinu boraca, a u 1. četi 1. bataljona 2. proleterske brigade u stroju ostaje svega 9 boraca.^[18] Pri kraju dana proleteri s Ljubina groba nisu za Nijemce više bili obični ljudi, već »đavoli iz samog pakla«, kako je rekao jedan njemački zarobljeni vojnik.^[23] Predveče ovu brigadu smenjuje 10. hercegovačka.

Nakon vesti o proboju kod Balinovca, Vrhovni komandant 10. juna naređuje da prikupljene snage uveče krenu za 1. proleterskom divizijom, bez odlaganja. Međutim, Nemci svim silama nastoje da spreče izvlačenje partizanske glavnine. Istog dana, delovi nemačke 118. lovačke i 369. legionarske divizije, uz podršku avijacije, pokušavaju da onemoguće proboj glavnine NOVJ. Tog dana Luftwaffe vrši 63 borbena leta, a delovi 2. proleterske brigade uspevaju da obore jedan avion.^[18] Na uskom koridoru, partizanska kolona izložena je nemačkoj vatri sa obe strane. U bolnici 4. proleterske brigade ponovo je teško ranjen zamenik komandanta bataljona Vojin Kantić, koji izvršava samoubistvo da ne bi bio teret svojoj jedinici.^[18]

Do večeri 10. juna, na Lučke Kolibe stižu sve tri brigade 7. banijske divizije sa 600 lakih ranjenika Centralne bolnice, tako da 2. proleterska divizija i 6. bosanska, 7. krajiška i Majevička brigada 1. proleterske divizije, zajedno sa Vrhovnim štabom, noću 10/11. juna kreću sa Zelengore na sever, ka Jeleču, u dve kolone. Prodirući ka Balinovcu, jedinice sve vreme vode jače borbe, jer Nemci pokušavaju da zatvore brešu.^[12]

Istovremeno, Treća krajiška brigada razbila je bataljon borbene grupe Fischer. Njen komandant Nikola Karanović opisuje noće borbe od 11. juna:

Posle nekoliko časova borbe prsa u prsa, neprijatelj je delimično uništen, a potom i sasvim razbijen. U ovome je naročito značajna bila uloga 3. bataljona, koji je, energično napadajući neprijatelju u leđa, načinio pravi rusvaj u njegovim redovima. Pritisnuti s fronta i iz pozadine, mnogi Nemci, u opštoj panici i pometnji, koje je mrak činio još užasnijim, nisu pronašli boljeg puta, sem da glavačke skaču niz strme stene, ostajući tako razmrskani u podnožju tih stena ili viseći na drveću što je iz pukotina ovih izraslo. Ličili su, ti Nemci, na stada divokoza, koje, pritešnjene sa svih strana, goničima, rađe skaču u provaliju nego da se "predaju" progoniteljima. Žao nam je samo što zbog noći nismo mogli da posmatramo te smrtonosne akrobacije Hitlerovih "nadljudi".^[34]

– Nikola Karanović, komandant 3. krajiške brigade

Borci su jurnuli uz brdo Pliješ sa željom da otmu pukovsku zastavu, ali je zamenik komandanta divizije Vaso Jovanović naredio da se bez zadržavanja grabi na sever, prema cesti Foča-Kalinovik. Tokom sledećeg dana obe brigade pregazile su reorganizovane ostatke borbene grupe Höhne, razbile borbenu grupu Wertmüller koja je pokušala da se umetne sa istoka, i naterali u bekstvo poslednja pojačanja iz rezerve.

Grupa „Hene" je u toku svoga napada naišla na žestok neprijateljski protivnapad. Prema svim raspoloživim informacijama, izgleda da je neprijatelj na ovom mestu koncentrisao sve snage radi energičnog proboja. Borbeni moral borbene grupe je, zbog prethodne jake vatre iz minobacača i mitraljeza, bio veoma poljuljan i nije mogao više da izdrži jak pritisak. I pored upornog nastojanja oficira, borci su se povukli na polazni položaj.^[35]

– Izveštaj 369. "Vražje" divizije o borbama na Sutjesci

Za 48 sati dve brigade savladale su izrazito težak teren sa rastojanjem od 20 km vazdušne linije, praktično neprekidno savlađujući otpor osam puta brojnijeg neprijatelja, koji je učestalo pokušavao protivnapade, stalno uvodeći nove snage. O ovom proboju general Ler je izvestio i komandu u Berlinu nazvavši ga lokalnim probojem.

Na dan 12. 6. u 04,00 časa pojavili su se prvo pojedini borci, zatim cela odeljenja iz sastava II/724. puka u potpunom neredu, krećući se istočno od Jeleča kroz divizijska osiguranja pozadinskih delova. Komandiri odeljenja su izjavili da je njihov bataljon razbijen i da su partizani izvršili proboj. Dobili su naređenje da se povlače u pravcu Sarajeva.^[35]

– Izveštaj 369. "Vražje" divizije o borbama na Sutjesci

Prva proleterska divizija u rejonu Miljevine je razbila i drugi neprijateljski obruč i omogućila proboj iz okruženja svih jedinica. Vrhovni štab, 2. proleterska, 7. divizija i delovi bolnice — svi su pošli za 1. proleterskom divizijom.^[13] Jedinice prve proleterske divizije su štitile prolaz jedinicama koje su išle za njima.^[31]

Glavni članak: 3. udarna divizija NOVJ

Položaj 3. udarne divizije pogoršavao se svakog časa. Nakon što su Nemci zatvorili poslednju pokotinu, divizija Save Kovačevića ostala je u neprijateljskom obruču između Pive i Sutjeske, koji obrazuju 7. SS divizija, 118. lovačka divizija, 1. brdska divizija i italijanska divizija "Ferara". Opterećena ranjenima i bolesnima, proređena i iscrpena neprekidnim borbama i glađu, ona se 10. juna obrela na divljem Vučevu, okružena sa svih strana i izložena dejstvu nemačke artiljerije i avijacije.^[12]

Kada 3. divizija izbija na reku Sutjesku, Nemci već drže otvrđenu suprotnu obalu jačim snagama. Uprkos svemu, komandant Sava izdaje zapovest za forsiranje Sutjeske i proboj ka Zelengori. 1. dalmatinska brigada (bez jednog bataljona) i 1. bataljon 5. crnogorske brigade obrazuju čelni ešelon i, po podne, kreću da obrazuju mostobran. A 5. crnogorska brigada drži zaštitnicu, jer jake neprijateljske snage nadiru preko Maglića i Vučeva.

11. juna Sava Kovačević radiogramom traži od Vrhovnog štaba da im uputi pomoć. Isto popodne, prvi ešelon uspešno forsira Sutjesku i razbija Nemce između Tjentišta i Kazana. No, Nemci te noći, sa pristiglim pojačanjima, razbijaju prvi ešelon, koji se neorganizovano probija ka Lučkim i Vrbničkim Kolibama. Ipak, ne odustaje se od proboja preko Sutjeske, jer su uslovi na ostalim pravcima još gori.^[12]

12. juna Tito radiogramom obaveštava 3. diviziju da joj ne može uputiti potrebnu pomoć, zbog teške situacije ostalih snaga, i naređuje diviziji proboj preko Sutjeske, a u slučaju neuspeha da se raščlani u bataljone i čete i noću kroz šume prebaci na Borač, gde će čekati snage za prihvat. To je bila poslednja veza između Vrhovnog štaba i 3. divizije.^[12] Odlučeno je da proboj otpočne u sumrak. Položaj 3. divizije postao je praktično bezizlazan - prvi ešelon nije uspeo obrazovati mostobran, a za proboj se može angažovati jedva 1.500-1.800 boraca, naspram preko 40.000 neprijatelja koji ih drže u obruču.^[12]

Glavni članak: Sava Kovačević

12. juna uveče, dok se 3. divizija na Dragoš Sedlu spremala za pokret preko Sutjeske, delovi 118. lovačke divizije preduzeli su napad, ugrozivši glavninu snaga i bolnicu. Mada su Nemci protivnapadom 5. crnogorske brigade odbačeni, to je odložilo forsiranje Sutjeske za celu noć i značajno poremetilo planirani borbeni poredak.^[18] Tako su bataljoni 5. crnogorske brigade, od kojih je trebalo obrazovati zaštitnicu, prvi izbili na Sutjesku.^[12] Oni su u zoru 13. juna, zajedno sa delovima drugih jedinica, otpočeli prelaz reke i izbili pred Košur, Tjentište i Ozren, a glavnina 3. sandžačke brigade obezbeđivala je proboj sa desne obale.^[12] Napad oslabljenih delova 3. divizije zadržavale su jake snage 118. lovačke i 7. SS divizije sa utvrđenih položaja. Rudolf Primorac, načelnik štaba divizije, priseća se apatije koja je vladala usled dugotrajne iscrpljenosti, uzastopnih juriša i opšte situacije:

Štab divizije, pod pritiskom sve kritičnije situacije i odgovornosti za jedinice i ranjenike, ispoljavao je poslednjih dana znake nervoze, kolebanja i neodlučnosti u traženju rešenja. Kriza u štabu dostigla je kulminaciju na Vučevu i pred Sutjeskom, 10, 11. i 12. juna, a odluke donešene u tom vremenu nose vidljive simptome te krize. Pokret štaba divizije posle prelaska reke, 13. juna u zoru, izvršen je potpuno otkriveno, sa malim obezbeđenjem (oko 30 boraca prateće čete), neposredan izlazak pred bunkere i sam juriš štaba divizije na neprijatelja isključili su njegov svaki veći uticaj na tok i razvoj borbe.

Jedinice, štabovi i komande izmešali su se u streljačkom stroju; ranjenici na konjima, bolničarke, delovi komora, pod pritiskom neprijatelja iz pozadine, ulazili su u streljački stroj i zajedno sa ostalima vršili uzastopne juriše, bez ikakvog zaklanjanja, i ginuli. Oni koji su se ipak probili postigli su to više slučajno, nailazeći na slabije tučene prostore.^[36]

Partizanske snage koje su vršile proboj nemačkih položaja na Košuru, tek posle nekoliko juriša i uz velike žrtve uspele su da zauzmu prvu liniju bunkera. U jednom od juriša herojski je poginuo i sam komandant divizije Sava Kovačević Mizara, što je izazvalo veliku potištenost među borcima:

Mi smo krenili u juriš da se izvučemo iz obruča, misleći da su Nijemci samo na vrhu brda. Kad smo dogovarali juriš, neko do mene je pita Savu u kojem ćemo pravcu jurišat, i Sava pokaže na vrh brda: “Tamo đe su Nijemci.“ Pala je komanda da se formiramo u streljački stroj, i ja čujem poznati Savin glas: „Prenesi lijevo i desno!“ Ali nismo znali da su Nijemci došli još bliže, da su u rovovima već na kraju livade. I mi razvijemo streljački stroj i krenemo u juriš, a oni nas dočekali rafalima. Okrenem se oko sebe i vidim: pop kleči i plače. I kaže: “Kuku lele, umro Sava.“ I plače pop: “Pogibe Sava.“ A ja mislija, kako se moj komandant bataljona isto zva Sava, da je poginija on, a ne pravi Sava. I ja dođem do njega i vidim: bogami, pravi Sava. Rupa na čelu, krv oko glave, kosa mu sva zalipljena unazad od krvi.^[8]

– Sećanje jednog od partizanskih boraca

Na levom krilu, delovi 5. crnogorske i bataljon 2. dalmatinske probili su se kroz šume Ozrena, u toku noći produžujući za prvim ešelonom ka Lučkim i Vrbničkim Kolibama. Ostaci Savinih snaga potom pokušavaju proboj prema Ozrenu, ali bez uspeha, i koncentričnim nemačkim napadom ubrzo bivaju razbijeni. U toku noći 13/14. juna, ostaci 3. divizije pokušavaju da se između Ozrena i Suhe probiju ka Zelengori, ali u tome uspevaju samo pojedine grupe i manji broj ranjenika.^[12]

Prilikom očajničkog proboja 3. divizije poginulo je bar dvanaest narodnih heroja: legendarni komandant Sava Kovačević, njegov kurir Veselin Đurović, obaveštajni oficir 3. udarne divizije Dušan Bojović, zamenik komandanta 3. proleterske brigade Momčilo Stanojević; politički komesari 2. i 3. bataljona Stevo Baljević i Nikola Lješković, referent saniteta brigade Marko Baletić, komandiri četa Veljko Aleksić i Bajo Prelević, svi iz 5. crnogorske brigade; komandir čete Mostarskog bataljona 10. hercegovačke brigade Šefik Obad, pomoćnik političkog komesara čete u 1. proleterskoj brigadi, teški ranjenik, Hamid Baširević i član Izvršnog odbora AVNOJ-a Veselin Masleša.^[18]

Uprkos masovnom herojizmu u bezizlaznoj situaciji, 3. divizija je skoro potpuno razbijena, ali se nijedan borac nije predao neprijatelju.^[12] Više nego prepolovljene, jedinice se sledeća dva dana, po grupicama, probijaju prema Zelengori, Sandžaku i Borču, dok nemačke jedinice ubijaju najveći broj ranjenika, bolesnika i sanitetskog osoblja.^[18]

12. juna Kočine prethodnice ovladavaju putem Foča - Kalinovik, nakon čega 369. vražja divizija uz podršku tenkova i avijacije bezuspešno vrši protivnapad, a isto veče stiže 2. divizija i preostale brigade 1. divizije NOVJ. Tog dana zauzeto je selo Rataj i još više proširena pukotina u nemačkom obruču. 13. juna, razbijajući sve delove 369. divizije koje nemački štab uspeva da sastavi, glavnina Operativne grupe NOVJ prelazi put Foča - Kalinovik, ostavljajući dolinu Sutjeske za sobom. 13. juna 1943. godine Komanda 6. italijanskog armijskog korpusa konstatuje da su partizanske snage van obruča "mnogo jače nego što je izgledalo u prvo vrijeme" i da je opkoljavanje izbjegao i "poznati Tito" sa svojim štabom:

Sektor „Ferrara": partizanske snage koje operišu južno od Jeleča i koje su izbjegle opkoljavanje koje još nije potpuno zbog zakašnjenja pokreta njemačkih jedinica, mnogo su jače nego što je izgledalo u prvo vrijeme. Nadolaze u zonu jedinice 369 divizije i 734 njemačkog puka da bi pojačale protivnapad u pravcu juga. Sa pomenutim partizanskim snagama izbjegao je opkoljavanju i poznati Tito sa svojom komandom.^[19]

14. juna, do istog zaključka dolazi i komanda nemačke 118. divizije, dodajući da stanje tih partizanskih snaga "mora biti katastrofalno":

Sve govori da je neprijatelj pretrpio ogromne gubitke, ali da je s druge strane uspio pobjeći sa značajnim dijelovima preko ceste Kalinovik—Foča. Međutim, stanje u kojem se te neprijateljske snage nalaze mora biti katastrofalno, jer se posvuda na područjima koja treba očistiti nalaze neprijatelji koji su umrli od iscrpljenosti ili su zbog iscrpljenosti postali potpuno apatični, i koji se bezvoljno daju zarobiti.^[38]

14. juna, prodorom prema Zelengori, glavnina NOVJ s manjim delom ranjenika uspela je izaći iz obruča i poći za Bosnu. Do 14. juna ujutro, Glavna operativna grupa prelazi železnički most severno od Rataja. Odmah su 1. i 2. proleterska divizija orijentisane ka Jahorini, dok je 7. banijska divizija, kao zaštitnica, zatvarala pravac Miljevina — Mrežica, zadržavajući nadiranje borbenih grupa 369. divizije.^[12] Izveštaj 369. pešadijske divizije od 15. juna 1943 konstatuje da im je nemoguće da probiju partizanske zaštitnice:

Moguća je i varijanta da neprijatelj u rejonu kote 1529 i kote 1871 obrazuje front radi zaštite boka sa pravca severa, da bi na taj način obezbedio uslove za prodor i proboj novih snaga iz obruča u pravcu zapada prema Kalinoviku. Prodor sa Grupom „Vertmiler" preko kote 1529 izgleda da više nije moguć, pošto neprijatelj na grebenu širokom 1 km poseduje veoma jake položaje.^[39]

Istog dana, prvi ostaci razbijene 3. divizije spajaju se, u rejonu Lučkih Koliba, sa jedinicama 1. dalmatinske i 5. crnogorske, i nastavljaju pokret za glavninom snaga. 3. sandžačka brigada (sem jedne čete), po grupicama ili pojedinačno, probija se ka Sandžaku, dok se ostaci 5. crnogorske brigade i Mostarskog bataljona prebacuju preko Maglića na Borač.^[12]

Izbijanjem Glavne operativne grupe na Jahorinu, 15. juna, praktično je završen partizanski proboj iz obruča. Toga dana komandant 1. proleterske divizije Koča Popović konstatuje da je neprijatelj na njihovom pravcu razbijen i »očevidno nije sposoban za krupnije ofanzivne operacije«. Istog dana, komandant nemačkih trupa, general Rudolf Liters, zaključuje da je ofanziva završena.^[13] Po izlasku iz obruča, partizani koji nisu danima jeli, počinju u prvim naseljima otimati hranu. Vrhovni štab odmah naređuje uspostavljanje discipline, pojačan politički rat u jednicama i oštre kazne ako se te pojave nastave:

Putem nasilnog otimanja hrane i stoke od seljaka, kako od pojedinaca tako i odgovornih organa, ruši se ugled naše vojske kao narodne vojske, a takođe se stvara kod naroda i neprijateljsko raspoloženje protiv naše Vojske, što može, u najkraće vreme, za nas imati katastrofalne posledice. Takva dela idu na ruku krvnim neprijateljima našeg naroda i naše vojske i pomažu im na taj način da postignu vojne ciljeve, koje nisu postigli do sada nikakvim oružjem. [...]

N A R E Đ U J E M :

Svaku pojavu pljačke i nasilja ima se temeljito ispitati najhitnije i u slučaju nepobitno utvrđene krivice krivci se moraju pred strojem kazniti streljanjem.^[24]

– Titovo naređenje od 16. juna 1943.

17. juna delovi 3. proleterske (sandžačke) brigade i 5. crnogorske brigade koji nisu uspeli da se probiju u istočnu Bosnu, probili su se, po grupama, na teritoriju Crne Gore i Sandžaka.^[18]

Glavni članak: Nemački zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu

Glavni članak: Masakr u Dolima

Trupe će prema stanovništvu koje se pokaže neprijateljski raspoloženo postupati sa brutalnom nemilosrdnošću.^[11]

– Naredba generala Litersa, komandanta njemačke 118. lovačke divizije

Operacija "Švarc": U pojedinim mestima registrovane brojne žrtve tifusa. I ta smo naselja zapalili.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 12. juna 1943.

Tokom nemačke operacije Crno, vršeno je masovno satiranje civilnog stanovništva. Na primer, tokom masakra u mestu Dola u Pivi samo 7. juna esesovci su pobili 520 meštana, među kojima i 106 djece.^[40]

Nemci su, po naređenju, meštane ubijali masovno i bezobzirno, kao na primer u selu Grab:

»Potporučnik Kaufmann, komandir 6. čete 2. bataljona 738. puka 118 lovačke divizije je u rajonu Graba, kod seljaka otkrio konzervirane živežne namirnice u kozjim kožama. Na temelju toga on je pretpostavljao da stanovnici u rajonu Graba snabdijevaju partizane hranom u klisuri Sutjeske. Da bi to spriječio, smatrao je da treba cjelokupno stanovništvo pobiti. Potporučnik Kaufmann je zatim otišao kod potpukovnika Annackera, komandanta 738. puka, koji mu je odobrio da se stanovnici strijeljaju. Po naređenju potporučnika Kaufmanna, koji je lično upravljao vatrom, bilo je strijeljano 70 lica i to žena i djece. Egzekuciju su sproveli vojnici Kaufmannove 6. čete 2. bataljona 738. puka...« ^[41]

– potporučnik Wildner Reinhold, iz borbene grupe »Annacker«

U durmitorskom kraju, tokom bitke na reci Sutjesci, nemačka 1. brdska divizija, 7. SS divizija "Princ Eugen" i italijanska divizija "Ferara" ubile su oko 1.200 ljudi, uništile oko 5.500 stambenih i drugih zgrada, te opljačkale oko 67.000 grla stoke.^[42]

Većina borbeno sposobnih partizana je uspela da se izvuče iz nemačkog obruča. Ali nepokretni ranjenici su ostavljeni da čekaju najgore. Pomoću brojnih patrola i dresiranih pasa, Nemci su nekoliko dana temeljno pretresali teren - svaku šumicu, pećinu i uvalu - i pronađene ranjenike i bolesnike na zverski način ubijali.^[43] U pretraživanju terena učestvovale su i italijanske divizije „Ferrara" i „Taurinense", sa bataljonom Crnih košulja.^[19] Izvještaj Komande 6. armijskog korpusa za 13. juni 1943. prenosi da jedinice svuda nailaze na "mnogobrojne partizanske lješeve".^[19]

Po podne 14. juna na bojnom polju na Sutjesci vladala je tišina. Oko 14 časova čuo se po koji mitraljeski rafal, upućen na borce koji su izgubili vezu sa svojim jedinicama. U tom povlačenju našla sam se potpuno sama. Mnogo je ranjenika. Njihova poslednja želja bila je: — „Ubi nas drugarice! Ne dozvoli da nas žive pohvataju".^[44]

– Ljubima Perović

14. juna 1943, njemačke jedinice pobile su oko hiljadu i dvjesta partizanskih ranjenika: otkrivali su njihove grupe psima, pratili tragove, češljali vrtače, šume, pećine...^[5] Većinu nepokretnih ranjenika (njih oko 700) partizani su sakrili u Pivskoj Planini, sa bolničarkama. Međutim, Nemci su ih, pretraživši teren sa psima tragačima, likvidirali gotovo do poslednjeg, zajedno sa bolničarkama.

Nemci su poslali jake snage da progone ranjene i nemoćne partizane. Vode pse, pretražuju svaku vrtaču. Tu ih je napala Peta proleterska. Nastalo je nevreme, Sutjeska brza, surova. Tu se sve izmešalo, partizani, ranjenici, bolesni, civili, pakao… Savina grupa stigla je do Košura…Nemci su to osetili i napravili pokolj ranjenih i bolesnih koji su ostali na Sutjesci. Nisam bio tih dana tamo, ali su mi svedoci govorili da su se ranjenici spustili nekako do Sutjeske i da je tu bio kraj. Rasulo i užas.^[45]

– Tripo Vučinić, borac Prve proleterske

U nemačkom izveštaju piše da su svi poubijani, jer je većina bila zaražena tifusom. Najveći deo pronađenih partizana (iscrpljenih boraca i ranjenika) Nemci su na mestu poubijali. Sumarni izveštaj 1. brdske divizije za jun kaže da je samo u rejonu te jedinice: "Zarobljeno: 498, od toga streljano 411."^[46] Postoji nemačko svedočanstvo da je major Strecker, komandant 3. bataljona 738. puka, dao naređenje za likvidaciju svih nepokretnih ranjenika:

»Nakon svog povratka potporučnik Longin mi je pričao da je dobio naređenje od svog komandanta bataljona majora Streckera da ubije sve ranjene partizane koji nisu mogli hodati. Ja lično sam čuo pucnjavu kojom su ranjenici bili ubijeni... « ^[41]

– potporučnik Wildner Reinhold, iz borbene grupe »Annacker«

Ranjenike su masovno ubijali i vojnici fašističke Italije. Izvještaj Komande 6. italijanskog armijskog korpusa od 18. juna 1943. prenosi da je ubijeno 150 bolesnih partizana:

Ubijeno je 150 bolesnih partizana koje je bilo nemoguće transportovati.^[19]

Četnici su takođe, u službi okupatora, pretraživali teren za partizanskim ostacima. Izvještaj 6. italijanskog armijskog korpusa za 16. juni 1943. godine prenosi da je ponekad dolazilo i do razmene vatre:

Sektor „Perugia": Nacionalistička patrola pri pretraživanju zone Petrovići (ZP-EQ) ranila je jednog naoružanog čovjeka koji je na poziv da stane odgovorio vatrom.^[19]

Četnici su krajem juna 1943. godine u selu Vrbnici zaklali ranjenog partizanskog lekara dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića.^[47]

Ukupni naši gubici od 15. maja do 12. jun 1943. u operaciji "Švarc" iznose: 323 poginula, 1696 ranjena i 217 nestali.

Hrvatski gubici: 43 ubijeno, 184 ranjeno, 208 nestalo.

Neprijateljski gubici: 3252 izbrojena ubijena, 4209 zarobljeno, 17 nam je prebeglo, 59 zarobljeno.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 13. juna 1943.

Operacija "Švarc" okončana. Vreme: vedro. Broj izbrojenih mrtvih neprijatelja povisio se na 5 697.^[15]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 15. juna 1943.

Tokom bitke je poginulo preko sedam tisuća boraca NOVJ. Na Sutjesci su ginuli borci gotovo iz svih krajeva Jugoslavije: Dalmatinci i drugi hrvatski partizani, Srbijanci, Crnogorci, Bosanci. Poginuli su mnogi partizanski komandanti i istaknuti revolucionari: Sava Kovačević, Vasilije Đurović Vako, Nikola Nino Marković, Veselin Masleša, dr Sima Milošević, Nurija Pozderac, Ivan Goran Kovačić, Olga Popović-Dedijer, Pero Ćetković, Moma Stanojlović, Vido Burić, Risto Perović, Boriša Kovačević i mnogi drugi.

Nemci su na Sutjesci imali oko hiljadu mrtvih.^[5] Talijani i domobrani kvislinške NDH imali su još oko hiljadu mrtvih.^[5]

Bitka na Sutjesci je nanela ogromne gubitke jedinicama NOVJ:^[48]

• 1. proleterska divizija: 1514 poginulih od 5041 boraca ukupno, ili 30,03%
• 2. proleterska divizija: 2605 poginulih od 8106 boraca ukupno, ili 32,14% (računajući jedinice pod njenom komandom 10. juna)
• 3. udarna divizija: 1554 poginulih od 4664 boraca ukupno, ili 33,32% (računajući i 3. bat. 10. herc. brigade)
• 7. banijska divizija: 1349 poginulih od 2547 boraca ukupno, ili 52,96%

Ukupan broj poginulih partizana u bici iznosi - 7.454 boraca (6.946 muškaraca i 597 žena, od kojih su njih 352 bile bolničarke). Nacionalni sastav partizanskih boraca bio je sledeći: Srbi - 11.851; Hrvati 5.220; Crnogorci - 3.295; Muslimani - 866; Jugosloveni - 757; Jevreji - 74; Slovenci - 21 i druge nacionalnosti 21.

Najveći broj partizanskih boraca bio je sa područja Hrvatske - 8.925, od čega 5.195 iz Dalmacije, a 2.179 sa Banije, zatim Bosne i Hercegovine - 8.293, Crne Gore - 3.337, Srbije - 1.492, Makedonije - 21, Slovenije - 19 i iz inostranstva - 38.

Neka mesta drže apsolutne rekorde po broju učesnika i broju poginulih u bici: Šibenik - 1.316 boraca, poginulo 535; Split - 1.091 borac, poginulo 557; Bosanski Petrovac - 959 boraca, poginulo 112; Glina - 886 boraca, poginulo 550; Livno - 622 borca, poginulo 196; Nikšić - 571 borac, poginulo 122; Knin - 568 boraca, poginulo 235; Dvor na Uni - 560 boraca, poginulo 206; Drvar - 550 boraca, poginulo 103; Danilovgrad - 437 boraca, poginulo 77; Trogir - 435 boraca, poginulo 228; Petrinja - 402 borca, poginulo 237; Makarska - 362 borca, poginulo 188.

Brigade sa najvećim brojem pogunilih u bici su bile: Druga dalmatinske udarna brigada - 764 borca; Prva dalmatinska udarna brigada - 564 boraca; Treća dalmatinska udarna brigada - 531 borac; Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada - 456 boraca; Prva proleterska udarna brigada - 409 boraca; Peta proleterska crnogorska udarna brigada - 396 boraca, Sedma banijska udarna brigada - 365 boraca i Druga proleterska udarna brigada - 360 boraca.

Od ukupno 22.148 partizanskih boraca, koliko je učestvovalo u bici na Sutjesci, njih 258 je odlikovano Ordenom narodnog heroja, kao i 16 partizanskih brigada koje su se posebno istakle u bici. Od 7.454 poginulih boraca njih 45 je proglašeno za narodne heroje.

Neki od istaknutih ličnosti narodnooslobodilačkog pokreta i narodnih heroja, koji su poginuli na Sutjesci:

Neuspehom Pete neprijateljske ofanzive ozakonjen je, da tako kažem, i novi odnos naših i neprijateljskih snaga i mogućnosti. To je bio poslednji pokušaj opkoljavanja i uništenja Udarne grupe divizija zajedno sa Vrhovnim štabom.^[33]

– Koča Popović

Nakon nekoliko prvih optimističkih izvještaja, Nijemcima je ubrzo postalo jasno da su izgubili u bici na Sutjesci: glavnina NOVJ ne samo da se probila, već je i ostala operativna, sposobna i spremna za daljnje borbe.^[5]

Neprijatelj: Tok borbi je pokazao da su komunističke snage pod Titovom komandom odlično organizovane, vešto vođene i da raspolažu borbenim moralom koji izaziva čuđenje, neprijateljsko komandovanje bilo je izvanredno gipko i — takođe i u odbrani — aktivno.

Karakteristični su bili masovni napadi s prikupljenim snagama na jednom mestu, izvođeni pri atmosferskim prilikama povoljnim za neprijatelja (kad je nemoguć rad avijacije) i to tamo gde naša artiljerija nije više mogla da dejstvuje. Komunistima je uvek polazilo za rukom da, koristeći mrak, maglu i kišu, nadoknade svoj nedostatak teškog naoružanja i đođu na odstojanje bliske borbe — prsa u prsa. Pri ovome su se pokazali kao fanatični, krajnje uporni, dobri borci, koji odlično poznaju teško planinsko zemljište.

Naoružanje komunista je bilo dobro. Raspolažu začuđujući velikim brojem automatskog oružja (lakim mitraljezima, teškim mitraljezima, minobacačima itd.) i, uz to, obiljem municije. Svi se izveštaji slažu, a i naši gubici to dokazuju, da ovim oružjem umeju da rukuju. Odličnom obaveštajnom službom (pomoću stanovništva itd.), veštim korišćenjem zemljišta i kamuflažom (takođe i uniformama svih vrsta), uvek su uspevali da našim trupama postave klopke.^[49]

– Poverljivi izveštaj komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj od 20. juna 1943. Vrhovnoj komandi Vermahta o toku borbe i iskustvima u operaciji "Švarc"

Glavnokomandanta nemačkih trupa Rudolf Lüters svoj izveštaj završava konstatacijom da su "komunisti nesumnjivo protivnik s kojim se mora ozbiljno računati", i da se sa njima mogu nositi samo posebne jedinice, opremljene za planinsko ratovanje i "naviknute na najveća telesna naprezanja".^[49]

Glavni članci: Napad NOVJ na Vlasenicu 1943. i Napad NOVJ na Zvornik 1943.

Čim je probijen obruč, već 14. juna Štab 1. proleterske divizije daje zadatak brigadama da ofanzivno dejstvuju, da pređu na teren istočne Bosne i da pri prelazu usput unište železničku prugu i objekte na pruzi Sarajevo—Višegrad.

18. juna, posle dvanaestodnevnog marša, pod borbom, 5. krajiška divizija (sa dve brigade) 1. bosanskog udarnog korpusa NOVJ stigla iz rejona Prnjavora na određene joj položaje na pruzi Sarajevo-Mostar u cilju prihvata Glavne operativne grupe.^[18]

Probojem obruča na Balinovcu i Miljevini i uspešnim prelazom komunikacija u dolini Prače otvorile su se široke perspektive za ofanzivno dejstvo. Male neprijateljske snage u garnizonima istočne Bosne postale su lak i brz plen 1. proleterske divizije, koja je posle Sutjeske, iako znatno proređena i umorna, dejstvovala kao da je u punom sastavu. Divizija je nezaustavljivo nastavila nastupanje na sever, razbijajući ustaške bataljone, domobranske jedinice i razbacane četničke grupe.

Potom, Vrhovni štab NOVJ je naredio da se oslobodi Zvornik. Zvornik je bio veoma utvrđen i branilo ga je oko 3.000 vojnika iz nekoliko jedinica ustaša, domobrana i milicije. Štab 1. divizije izdao je 4. jula zapovest za napad na Zvornik toga dana u 22 sata. Grad je oslobođen 5. jula oko podne uz veoma žestoke borbe na svim prilazima i u samom gradu.

U narednom periodu, borbe se nastavljaju sve jačim intenzitetom, uz kontinuirano jačanje partizana. Samo dva i po meseca nakon bitke na Sutjesci došlo je do opšteg ustanka tokom kojeg su partizani oslobodili ogromne delove zemlje. Početkom septembra, partizani se vraćaju po svoje zakopano oružje (mitraljeze, bacače i sl.), koje su morali da ostave na Sutjesci.^[50]

Zbog neuspjeha velike operacije Švarc protiv partizana, njemački generali Alexander Löhr i Rudolf Lüters su poslije bitke na Sutjesci smijenjeni.

Također, komandant 369. legionarske divizije smenio je komandanta pukovske borbene grupe, majora Henea, čije su jedinice razbijene na Balinovcu.

Štab 1. divizije je dobio naređenje Vrhovnog štaba NOVJ 1. jula u 10,40 sati:

»Koča, Veljko i Fića hitno da dođu kod nas u Kladanj. Komandu nad 1. divizijom da primi zasad Lekić sa Vasom, kao načelnikom štaba.«

Prema izjavi Vasa Jovanovića, načelnika Štaba divizije, svi su mislili da je Koča smenjen. U diviziji je bila velika žalost, bilo je i onih koji su plakali. Izgledalo je da je komandant Koča napravio podvig, probio nemački obruč, katastrofu na Sutjesci pretvorio u trijumf — i smenjen! I sam Koča je smatrao da je smenjen. Međutim, Vrhovni komandant Tito, posle razgovora u Plahovićima, vratio ga je na položaj komandanta 1. divizije.^[13]

Neki u Vrhovnom štabu, pa i sam Vrhovni komandant, izrekli su mnogo teških reči na račun 1. proleterske divizije — da je pobegla i ostavila druge jedinice i Vrhovni štab. Iako je smenjen nemački major Hene, čije su jedinice razbijene na Balinovcu, Tito je kritikovao Koču Popovića, koji ih je razbio. No, 1. proleterska udarna divizija je ipak pohvaljena od Vrhovnog komandanta za ovu samoinicijativnu akciju, koja je stvorila uslove za proboj Glavne operativne grupe iz okruženja.^[51]

Dvadesetodnevne borbe u dolini Sutjeske su period "najtežih, najkrvavijih i najsloženijih dejstava i najvećih patnji" jedinica NOVJ.^[12] Smatra se da je partizansko izvlačenje i proboj bila čista pobjeda, ravna čudu.^[5] Niti jedna partizanska jedinica nije se predala, niti jedna nije dezertirala.^[5]

Bitka na Sutjesci se smatra jednom od prekretnica u Narodnooslobodilačkom ratu u Jugoslaviji. Samo nekoliko meseca kasnije, sve zapadne sile su počele podržavati Narodnooslobodilački pokret, sve do Teheranske konferencije kada je isti pokret priznat kao jedini legitimni antifašistički pokret u Jugoslaviji.

U SFRJ, Sutjeska je postala simbol izuzetnog požrtvovanja, hrabrosti i moralne čvrstine u najtežim iskušenjima.

Glavni članak: Dolina heroja

Godinu dana nakon bitke, avgusta 1944. razbojištem je prošla jedna partizanska jedinica. Prizor je ovako izgledao:

Znaci strave, na putu ispred i oko nas, pretvaraju kretanje kolone u dirljiv komemorativni pohod. U šumi kosturi: jedan... malo dalje drugi, treći... U rašlji drveta, kostur sa paučinom zavoja preko lobanje... Kiše i vetrovi najduže poštede tkanine i ljudske kosti. Dva kostura su sa sivom paučinom zavoja na nozi i preko grudi. Kostur bez noge, razmrskane lobanje. Zavoj je na skvrčenoj nozi, glava je bez zavoja. Taj je možda još bio živ kada su ga Nemci našli.^[52]

– Mirko Tepavac

Nakon drugog svjetskog rata, prostor Sutjeske je proglašen za Nacionalni park Sutjeska i pretvoren u jedinstven memorijalni centar. 1958. godine je sagradjena Spomen-kosturnica u koju su pohranjeni posmrtni ostaci 3.301 borca sa Sutjeske. 1971. godine iznad kosturnice je podignut veličanstven spomenik koji simbolizuje sudar dvaju vojski, djelo vajara Miodraga Živkovića.

1974. godine je svečano otvoren memorijalni kompleks Dolina heroja, koji se nalazi u blizini sela Tjentišta, u nacionalnom parku „Sutjeska“.

• Operacija Schwarz

• Bitka na Sutjesci (znaci.org)
• Kratak prikaz bitke na vojska.net
• William Deakin: BOJOVNA PLANINA (odeljak o Sutjesci)
• Obrad Egić: Druga dalmatinska brigada u bici na Sutjesci
• Nikola Karanović: Treća krajiška brigada u bici na Sutjesci
• Bitka na Sutjesci, ratne uspomene generala Velimira Terzića (1/2) i (2/2)
• Najslavnija bitka Druge dalmatinske proleterske brigade: "Švabo neće proći dok je ijedan od nas živ"